Kad je američka štampa tražila atomsku bombu na Beograd

Dok ceo svet prati grupisanje američkih snaga u blizini Irana, neminovo se vraća sećanje na druge intervencije i incidente u kojima je učestvovalo američko vazduhoplovstvo. I ovde ne mislimo na po zlu čuveno NATO bombardovanje Jugoslavije, 1999. godine, već na manje poznatu priču o obaranju aviona SAD iznad prostora Jugoslavije, još 1946. Incidenta koji je, odmah po završetku Drugog svetskog rata, zapretio otvaranjem još jednog ozbiljnog sukoba. Potencijalno i nuklearnog.
Incidenti sa američkim vojnim transportnim avionima iznad teritorije tadašnje Federativne Narodne Republike Jugoslavije u avgustu 1946. godine predstavljaju jedan od prvih ozbiljnih sukoba između socijalističke Jugoslavije i zapadnih saveznika posle Drugog svetskog rata.
Događaji koji su usledili svega godinu dana posle završetka globalnog sukoba pokazali su koliko je poratna Evropa već bila podeljena, koliko je poverenje među dojučerašnjim saveznicima bilo krhko i koliko su brzo geopolitičke napetosti mogle da prerastu u opasnu krizu.

Prvi incident dogodio se 9. avgusta 1946. godine, kada su jugoslovenske vlasti primorale američki transportni avion tipa C-47 Skytrain da sleti u blizini Kranja, na teritoriji tadašnje Narodne Republike Slovenije. Prema američkoj verziji događaja, letelica je sskrenula sa rute zbog loših vremenskih uslova i oluje, dok su jugoslovenske vlasti tvrdile da je došlo do povrede vazdušnog prostora. Avion su presreli jugoslovenski lovci Jakovljev Jak-3, kojima su upravljali piloti Dragomir Zečević i Dragan Stanisavljević. U pokušaju prinudnog prizemljenja došlo je i do upotrebe vatrenog oružja, pri čemu je jedan član američke posade ranjen. Posada je posle sletanja uhapšena, a letelica zaplenjena.

Samo deset dana kasnije, 19. avgusta 1946, situacija je dodatno eskalirala. Drugi američki C-47, koji je takođe, prema jugoslovenskim tvrdnjama, narušio vazdušni prostor zemlje, oboren je iznad teritorije Jugoslavije. Pilot koji je učestvovao u presretanju bio je Vladimir Vodopivec. U tom incidentu poginulo je svih pet članova američke posade. Ovaj događaj izazvao je ozbiljan diplomatski potres i naglo pogoršanje odnosa između Beograda i Vašingtona.
Da bi se razumela težina ovih incidenata, važno je sagledati širi međunarodni kontekst. Godina 1946. bila je prelomna u formiranju hladnoratovske podele sveta. U martu iste godine Vinston Čerčil je u Fultonu govorio o „gvozdenoj zavesi“, a odnosi između Sovjetskog Saveza i zapadnih sila već su bili duboko narušeni. Jugoslavija, pod vođstvom Josipa Broza Tita, bila je čvrsto svrstana uz Moskvu i sprovodila je model socijalističke izgradnje po sovjetskom uzoru. U takvoj atmosferi, svako narušavanje teritorijalnog integriteta doživljavano je kao potencijalna provokacija ili obaveštajna aktivnost.
Američka strana tvrdila je da su letovi bili rutinski i da nisu imali neprijateljsku nameru. Postoje tumačenja da su avioni leteli ka Austriji, koja je tada bila pod savezničkom okupacijom, i da su se oslanjali na navigacione procedure koje su, usled meteoroloških uslova i tehničkih ograničenja tog vremena, mogle dovesti do nenamernog ulaska u jugoslovenski vazdušni prostor. Jugoslovenske vlasti, međutim, bile su izuzetno osetljive na svako prisustvo stranih vojnih letelica, posebno u pograničnim oblastima, i insistirale su na suverenitetu i bezbednosnim merama bez izuzetaka.
Reakcija u Sjedinjenim Državama bila je izuzetno oštra. Deo američke štampe zahtevao je odlučan odgovor. List Daily News objavio je komentare u kojima se, u atmosferi ratne retorike i demonstracije sile, čak pominjala ideja odmazde u vidu bacanja atomske bombe na Beograd. Mada takvi zahtevi nisu predstavljali zvaničnu politiku Vašingtona, oni svedoče o stepenu uzavrelih emocija i političkog pritiska u javnosti. Treba imati u vidu da su Sjedinjene Države u tom trenutku bile jedina sila koja je raspolagala nuklearnim oružjem, upotrebljenim godinu dana ranije u Japanu, što je takve izjave činilo dodatno zastrašujućim.
Američki državni sekretar Džejms Frensis Birns pozvao je jugoslovenskog funkcionera Edvarda Kardelja na razgovor i uputio oštre proteste. Vašington je zahtevao objašnjenje, izvinjenje i kompenzaciju, dok je Beograd insistirao da je postupao u skladu sa pravom države da štiti svoj vazdušni prostor. Diplomatija je tih dana radila pod velikim pritiskom, jer je postojala realna bojazan da bi dalje zaoštravanje moglo dovesti do šire konfrontacije.

Uprkos oštroj retorici, do direktnog vojnog sukoba nije došlo. Posada prvog aviona, koja je bila zarobljena, kasnije je puštena, što je predstavljalo signal spremnosti na smirivanje tenzija. Obe strane su, uprkos međusobnom nepoverenju, procenile da eskalacija ne bi bila u njihovom interesu. Sjedinjene Države su u to vreme već bile suočene sa nizom globalnih izazova, uključujući situaciju u Iranu, Grčkoj i Turskoj, dok je Jugoslavija tek započinjala posleratnu obnovu i konsolidaciju vlasti.
Ovi incidenti su, međutim, ostavili trajnu senku na odnose dve zemlje. Iako će 1948. godine doći do raskola između Tita i Staljina, posle čega će se Jugoslavija postepeno približavati Zapadu, 1946. je ona još uvek bila deo sovjetskog bloka. Zato su događaji iz avgusta te godine u Vašingtonu posmatrani i kroz prizmu šireg nadmetanja sa Moskvom. Svaki potez Beograda mogao je biti tumačen kao produžena ruka sovjetske politike.
Sa druge strane, za jugoslovensko rukovodstvo, incidenti su bili demonstracija odlučnosti da se očuva suverenitet zemlje koja je izašla iz rata sa ogromnim žrtvama i snažnim osećajem sopstvene legitimnosti. Vazdušni prostor bio je simbol državne kontrole i bezbednosti, a reakcija vojske trebalo je da pošalje poruku da se teritorijalni integritet neće tolerisati kao sporedno pitanje.
Istoriografski gledano, slučaj obaranja i prinudnog sletanja američkih C-47 aviona pokazuje koliko su posleratni odnosi bili nestabilni i podložni incidentima. Uz snažnu ideološku polarizaciju, čak i navigaciona greška mogla je imati potencijal da preraste u međunarodnu krizu sa nesagledivim posledicama.
Na kraju, prevagnuo je pragmatični interes obe strane da se izbegne otvoreni sukob. Iako su odnosi ostali zategnuti, incident iz 1946. godine nije prerastao u trajnu blokadu komunikacije. Naprotiv, nekoliko godina kasnije, geopolitički obrti dovešće do toga da Jugoslavija postane specifičan akter između Istoka i Zapada. Ali u leto 1946, svet je već stajao na ivici hladnoratovske podele, a težak incident iznad Slovenije simbol te nove, nevidljive granice.